Ja sam Gabrijelo

Ne znam koliko je vec tu stajala..koliko casova,dana..ili mozda ona nije bila tu u vremenu,mozda samo,ne znam..zaista ne znam koliko je tu stajala,bitno mi je samo da je bila tu.
"opet"? njeno pitanje,njena strijela..moja predaja,bijela zastava bijeli prah..prasina

"ne..da" moj odgovor,potvrda..okovi preuski za moje izmucene zglobove,prije vremena osjetih bolove..i svako jutro bol natecenih prstiju..

"ali zadnji put,obecavam,zadnji" ...

"zadnji kao i snjeg danas,ovoga Decembra..bez sutra,jer suta pocinje ljeto..jel da"?njeno pitanje,njen pogled papir ..njene usne olovka...smisao svega potpisati..

"nije moguce da sutra ne padne snjeg,niti da ljeto pocne bez proljeca,znam..."'

"kao ni ti sto neces zapoceti novu laz bez prethodne prljave misli,...tako ces u krug Ana,zar ne vidis vrata?da li uopste postoje"

"postoje ..otvoricu"

otisla je.....
vratila se....
uzela kljuceve...opet otisla...
zakljucala krug za svaki slucaj da ne bih izasla iz njega..ipak me je htjela tu..zasto me je drzala iza zakljucanih vrata?zasto sam joj trebala tu?sama?ne nisam vam rekla ja nisam bila sama..ne uopste nisam bila sama..


ona se zvala Marleba,nas pocetnik,misao,saucesnik, sa diplomom zavrsene Likovne akademije.
bila je vino..i mi smo ga pili, iako je samo jednom bila u Parizu, daleke 80'..samo po  gutljaj priznajem,ali je opijala...napravila krug bez casovnika,da bio je onaj pjescani,ali sa tvrdim prahom,koji je nekada bio pjesak ali sada tako tvrd da nije mogao da klizi,stajao je zaledjen..i tako nismo imali vrijeme..kazu da su privremeni izmislili vrijeme, a mi smo tada htjeli svim silima privremenost. Jer bi nam pruzila mogucnosta napustanja toga. Ne bismo bili stalni gosti...imali  smo nju..Marlebu..po njoj se poznavalo vrijeme..

moji putnici?
moji virovi?
rijeke?

on se zvao Volodija..ne nije bio moja Vodolija,ali smo plivali u Marlebinom dahu..
tu je dosao zbog mene..
ja sam mu uputila poziv..na prvom me odbio,na drugom stavio na cekanje ..a na trecem se javio
dosao je..i ostao..duze od mene..ne to nije bilo vazno
on se zvao Volodija..bio moj prijatelj i ljubavnik...

Maja..ona je bila katanac. Za nju nije postojao kljuc da bi se doslo do rijeci.Ali nismo ni pokusavali traziti,bili smo u mulju koji je smrdio dovoljno dok stojimo da nam nije bilo naq pocetku,sredini kraju pameti da zaronimo glavama da nadjemo kljuc,a da smo ronili mozda bi nasli drugi kljuc,mozda je Marleba imala kopiju..tek sada se to pitam,ali necu odgovarati jer tada sam cutala..

moj grijeh,i samo moj..sto sam gledala ka napred..i svi mi..a da smo se nekada okrenuli i pogledali nazad,jedni u druge,jer smo i bili iza..mozda bi i primjetili da  maja vise ne koraca..da je ostala daleko iza,zaledjena kao i pjesak staroga casovnika,i mozda,samo mozda,mulj pod nama se ne bi zbog nje zvao crveno..ona ga je obojila i zove se,tako cemo ga zvati ..samo crveno,jer ipak,ona je bila crveno..kao nase upozorenje da stanemo..a mi smo ipak prekrsili nastavili..dalje..i za jedan broj,i za maju..jedno bice..postali slabiji,kraci,manji..zvacemo je crveno..kao i mulj od Decembra..samo zbog nje...Jer kad te neko napusti u Decembru, svakog Decembra ga ocekujes.

i bilo je vrijeme..izmedju mene i maje da se pozdravimo..i jesmo jer sam ja dodirnula njeno crveno..nismo je budili ostala je spavati...kao andjeo...i bila je to..nije imala krila..ali je imala ljubav zbog njih je letjela..ne znam kako je pala..ili je upala u duboki mulj njegovih ruku..pomirenje..nje nema..sta se desilo?ne znam tada sam izgubila vid...
crna kesa... ili je to bio samo oblak, sudaren sa nasim zidom??

Jewrona je tad pustala zvuk nasih koraka mi smo je pratili. Bila je najvisocija od nas i pustali smo je prvu ne bi li prije nas tamo visoko dokucila nadu.Uspjela je u prvom krugu,ali je dosla Marleba..ugasila baklju,jednu u nizu..i vratila nas na start..pocetak. I ja sam se vukla sa polomljenim rebrima.

nismo znali kuda smo isli..ali smo sa sigurnoscu znali gdje smo.
i kuda smo uopste mogli poci? mi smo bili jednina..ili smo to mislili..ona je znala mnogo ..Marleba..nasa mnozina. Mi smo bili flasa vina koja je nju cinila zadovoljnom,a ona je bila nas podrum vina,i mi smo ga pili neograniceno,postali zavisni..ona je prva pocela,pravila se naivna,ali je znala ono sto mi ne,da je postojala granica,ona ju je licno poznavala,nje se pridrzavala...maglovito mutno,pohotno i sebicno.
ja sam jednom vidjela prozor prozora..i pred njim kociju..punu suznih ociju uperenih u nas.kuda su hodili?u ciji krug?Marlebin?zar je imala vise?zar ste sumnjali?zar sahovska tabla igra sa 5 piuna?mozda neka vasa..ali izmisljena jel da? i vi ste bjezali od stvarnosti?bolje ne vise..ostanite kuci..neka vam roditelji citaju price,neka vas uspavljuju...ili zelite Marlebu?nema tu topline,,samo tako mislite..samo kod kuce otac pali kamin..da zagrije cedo..i mati gleda dok spavas da se ne bi otkrio da te ususka...i kod Marlebe je toplo ali samo onda kada baklju baci na nekoga od tvojih..da se zagrije..bolesno..i hoce,neutjesni,gledace te dok spavas,ne nece trepnuti da ne bi pokusao,ali samo pokusaoda napustis krug..samo pokusas,jer nije moguce njega napustiti,zasto te onda gleda?pa da bi te kaznila..cesto podlo ogladni... tijela ogladne... gledala sam u celjusti...

da se vratim..ta kocija pred prozorom me podsjeti na pinokija..eto to je meni citala moja Eliseva..kada se jedna kocija neobuzdanih,poput nas vjerujuci ,uputila u kazaliste..umjesto lutke postali magarci..e da..i nas su namagarcili..mi smo jedna takva kocija...mada svaka takva kocija zavrsi u istome krugu,kao ja..a mozda i ti...ne govori ne..razmisli...svakome moze da se desi. Niko te ne pita. 


ko sam ja?Ja sam Gabrielo.Timot je rekao da rijec o meni putuje brze do moja pojava,i u pravu je.Naravno da rijeci nisu bile dio mene,bile su o meni,ali su bile lazi..pravdam se?mozda... ovo su vam nove rijeci ako zelite slusati... neka one putuj prije mene,jer sada je drugacije,jer rijeci vam saljem ja...Gabrielo.

vracam se u krug..kao sto sam uvijek cinila...
namjerno..
slucajno..
nije bilo vazno..
bitno je da smo se vracali..
na nasu zalost..tudju srecu..ili njenu..opet Marleba...

maja je stigla prva...bacam vas izvan kruga u realnost...dijete bogatih roditelja,jedinica..razmazena.Ako sam vas bacila u realnost ne znaci da je i ona padala na to mjesto...bila je djete nadrealnoga..sve je imala osim leteceg princa..i roze haljine spremljene za izmisljeni bal gdje ce princ da stigne..nikada nije stigao..stigli su oni..kao i kod mene..a samo smo zeljele slikati,kao veliki slikari,mi tako male sa samo 14 puta prilike vidjeti behar.. i kosa poput kista.... potezi.. potezi....ja stanujem na platnu.

Nastavice se.........

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=92162